Уметност дијалога: Небојша Брадић о театру, животу и визији културе

Небојша Брадић је један од најпознатијих српских редитеља и драматурга. Рођен је 1956. године, а студије режије завршио је на Факултету драмских уметности у Београду. Каријеру је започео као редитељ, а током своје професионалне путање режирао је више од сто представа. Његова дела могу се видети на важним сценама као што су Атеље 212, Народно позориште и Београдско драмско позориште, али и на многим другим местима у Србији и региону. Кроз своје радове, Брадић је увек настојао да истражује дубоке људске емоције и односе, а његови пројекти су често били значајни за развој савременог позоришта.

1. Дипломирали сте у  класи проф. Борјане Продановић са представом ,,Луткина кућа”. Како су Вас први кораци на ФДУ обликовали као уметника?

-  Студије позоришних режија тих 70/80их  година биле су врло динамичне, зато што су се одвијале у једном времену када је Београд имао прилике да угости најзначајније компаније из света у оквиру програма Битеф фестивала. Битеф фестивал је у једном тренутку био театар нација. Ја сам као млади студент могао да гледам представе које су долазиле са свих светских дестинација. Поред основних студија, које су подразумевале програм студије режије, дакле, часове теорије, историја драме, драматургије, сценског покрета и многих других вештина, ја сам могао да  учим од оних најбољих. Посебно је било занимљиво зато сто смо ми у току студија, у оквиру испитних вежби и испитних представа глумили једни другима. То искуство глуме је утицало на то да се нека теоријска питања, шта је позориште, шта је глума и шта је процес, утемеље у лично искуство. То сам, заиста, касније успевао да користим у оквиру својих режија, користећи управо ту симбиозу која се у позоришту најчешће остварује на релацији глумац – редитељ.

2.  Шта Вас је привукло у Хенрику Ибзену и како се тај први режијски рад одразио на Ваш, касније, уметнички опус?

-  Ибзен је један од најзначајнијих светских драмских писаца. Он је у свом делу, на свој комплексни начин, обрађивао теме људске слободе. У ,,Луткиној кући”, једној од својих најпознатијих и најизвођенијих драма, отворио је врата питањима  женске слободе, односно, женских права. Тај комад је врло често игран као нека врста амблематичног комада, којим се питање женских права успоставља. То питање ни до дан данас није разрешено и због тога је његова универзалност и трајност дела још увек интересантна редитељима. Као младом редитељу, управо ми је искуство читања Ибзенове ,,Норе” и принцип слободе поставило неке задатке који су ми се чинили провокативним и које сам са глумцима  Народног позоришта у Нишу, давне 1980. успешно решио и добио веома добру оцену.

3. Као дугогодишњи редитељ и управник Крушевачког позоришта, како сте успели да то позориште уздигнете међу водећа Југословенска позоришта? Шта је био кључ успеха?

-  Најважнија ствар у позоришту и вођењу позоришта је један процес вођења, и мислим да је то било нешто што је успон Крушевачког позоришта и касније позоришта које сам водио. Добра искуства која сам као редитељ стицао, извесне способности организатора и визија коју сам као уметник доносио учинили су да, тада, једно мало позориште изван центра дође у фокус интересовања српске и југословенске позоришне јавности. Успео сам, заједно са својим колегама и уметницима из других средина. Прво смо реновирали позориште, потом направили програм, касније и ансамбл који је могао да изнедри добре и успешне представе. Отвореност позоришта сам, у том периоду, доживљавао као двоструку ствар – да је прилика да се у Крушевцу виде најзначајније представе из других позоришта у земљи. С друге стране, да на сцени Крушевачког позоришта гостују и у представама учествују водећи глумци који су својим радом могли да допринесу да представе буду много боље и квалитетније и да се преко сцене Крушевачког позоришта може ићи даље у свет.

4. Као неко ко је био на челу водећих позоришних институција попут Атељеа 212, Народног позоришта и Београдског драмског позоришта, сматрате ли да је важно правити баланс између комерцијалног репертоара и уметничког експеримента? Како се тај баланс постиже?

-  Баланс између уметничког профила позоришта и његове доступности публици веома је тешко успоставити. Та дилема – да са једне стране желите да одговорите уметничким изазовима које нуди одређени текст или пројекат, а са друге стране да обезбедите продају карата – није лако решива. Управо је на управи позоришта обавеза да размишља о томе, јер позориште без своје мисије, односа према класици, савременом драмском тексту и истраживању у области позоришта губи свој смисао.

5. С обзиром на Вашу посвећеност домаћој литератури како приступате драматизацији сложених дела попут Андрићеве ,,Проклете авлије” и Селимовићевог ,,Дервиша и смрти” како проналазите баланс између поштовања  оригиналног текста и слободе у адаптацији?

-  Што се тиче Андрића, Селимовића, Ћосића, Пекића, Селенића и других прозних    аутора које смо имали прилике да драматизујемо, потом и режирамо, то је био дуготрајан процес приближавања и балансирања, наше спремности да се ухватимо у коштац са једним таквим озбиљним изазовом. Драматизација Андрићеве прозе је највећи изазов, зато што је она у ранијим периодима показала тешко подабном за област позоришта и филма.  У том смисли ,,Проклета авлија” коју сам радио 1999. године у Крушевцу била је једна од оних срећних представа које су показале да ту итекако постоји драмски потенцијал. Та представа је на свој начин и својим успехом потврдила ту форму. Са Селимовићем то је био други и другачији приступ. Сваки од аутора тражи аутентични приступ и тражи сифру коју ви морате да пронађет управо у делу, а онда после тога у себи. Тада када успоставите тај дијалог, онда је могуће приступити ономе што је за имене технички посао, а то је исписивање драматизације или прављење скице, мапе у којој се иде ка креирању дела.

6. Као заљубљеник у позориште, сматрам да је оно огледало друштва. Како видите данас позориште у Србији у контексту друштвених промена и да ли оно успева да одговори на изазове савременог тренутка?

-  Позориште, као што је рекао Шекспир, јесте огледало друштва. Оно што је много важније за позориште је спремност позоришта да завири и иза огледала. Обавеза позоришне уметности је да нам каже и неке ствари које нису на површни, то је суштина позоришта – да нам открије који су то страхови, проблемии које су то теме које се тичу савременог живота. Ви не гледате позоришне представе да би вам било лепо, да бисте се добро осећали, да вам буде пријатно и да бисте се забавили. Напротив, ви гледате представу да вас измести, да вам прикаже проблеме које не гледате сваки дан. Када одете да гледате представу ,,Медеја’’ ви видите жену која је убила своју децу или ,,Ромеа и Јулију’’, у тим ситуацијама вас интересује то изузтено. Јер према томе хоћете да успоставите свој однос. Због тога седите два сата у позоришној сали, ако желите да Вам само буде пријатно и да вам буде забавно има и за то формула. Мислим да је суштина дубоко људска потреба да то искуство које желимо да доживимо, доживимо у позоришту – то потврђује потребу за позориштем. Позориште траје хиљадама година и трајаће без обзира на технологије и формате који се измишљају управо зато што у центру свега стоји човек са свим својим дилемама, страховима, слободама, потребама, питањима и слично.

7.  Као добитник многих значајних награда, попут Стеријине за режију и признања за најбољи менаџмент, шта за Вас представљају те награде? Јесу ли оне знак личног успеха или позоришне заједнице у целини?

-  Награде су увек лична ствар. Ја имам срећу што сам награде добијао у правом тренутку. Нисам их добио ни прерано, ни прекасно да бих о њима могу да говорим са неким осећањем равнодушности или са ексалтацијом. Мислим да су оне дошле управо онда када је требало за дела која сам поставио у неком времену која су ту потврду и заслужила. Према томе, када људи говоре о томе да су награде једна поптупно неважна и ефемерна ствар – уверен сам да то није истина.

8.  Да ли имате нове пројекте или идеје које бисте желели да остварите у скоријој будућности? Како видите свој даљи професионални развој?

-  Ја сам доста тога урадио, не мислим да је неопходно да још много тога оставим. Постоје теме које ме још увек занимају и којима бих се бавио у неком наредном периоду . Не волим да их именујем, јер то вуче што би се рекло – лошу карму. Зато ћу само рећи да ме у најближој будућности очекује књига.То ће бити књига мојих есеја која ће се, по мом предлогу, звати ,,Птица на гозби’’. Зашто овај наслов? Један од аглосаксонских историчара и филозофа, Часни Беда, је у једном тренутку објашњавајући шта је живот рекао: ,,То вам је као птица која улети у салу за гозбе и излети. Она долази из таме, задржи се неколико секунди на светлу и онда опет нестаје у тами. То је живот’’.

9.  Шта је за Вас најважније да оставите  у наслеђе будућим генерацијама уметника?

-  Ја не размишљам о наслеђу, већ размишљам о томе како да сачувам део сећања на оно што је представило живот  мојих пријатеља, колега и мој рад. У том смислу ћу део своје архиве ставити у неку врсту легата којим ћу се бавити у наредним годинама. Схватио сам да се тим стварима човек најбоље бави док је још увек активан. Наравно, легат је нешто што остаје после нас, а да ми са весељем гледамо оно што је испред нас. То су сусрети са људима, сарадња, креативност, и наравно, лепота и уметност.

Било је право задовољство разговарати са њим и сазнати више о његовом раду, филозофији и начину на који види позориште као огледало друштва. Надамо се да ће његове представе и даље наставити да инспиришу нове генерације уметника и љубитеља уметности.

Приредила: Сара Трајковић 1/3